Motoričko ponašanje dece predstavlja celokupnu motoričku aktivnost koju deca izvode u igri, sportskim i rekreativnim aktivnostima, kao i u mnogim svakodnevnim aktivnostima kod kuće, u školi i u slobodno vreme.

Motoričko ponašanje zavisi od raznih komponenti, a u radu sa decom najveća pažnja se poklanja, kontroliše i razvija sledeće:

1. BIOLOŠKI RAST I RAZVOJ DECE

Motorički razvoj u velikoj meri zavisi od biološkog rasta i razvoja dece, a stim i od nivoa zrelosti centralnog nervnog sistema.

Različit nivo rasta kostiju, mišića, ligamenata i organa, kao i razvoj organskih sistema, u tesnoj su vezi sa fiziološkim funkcijama celokupnog organizma, što sve utiče na motoričko ponašanje, koje se reguliše centralnim nervnim sistemom.Na fiziološki rast i razvoj može se u određenoj meri uticati raznim vežbama, sportskim i rekreativnim aktivnostima.

To se naročito odnosi na regulisanje telesne mase, količine masnog tkiva, kao i na količinu mišićnog tkiva. U toku rada sa decom vrši se kontrola pomoću odgovarajućih antropometrijskih parametara.

2. MOTORIČKI RAZVOJ DECE

Motoričko ponašanje dece zavisi od njihovog motoričkog razvoja. Motorički razvoj zavisi od:

• Razvoja motoričkih sposobnosti i
• Razvoja motoričkih navika.

Nivo motoričkog razvoja, pa prema tome i motoričkog ponašanja, zavisi od usklađenosti nivoa motoričkih sposobnosti i broja efikasnih motoričkih navika. Veći nivo motoričkih sposobnosti doprinosi povećanju motoričkih navika, a razvijanjem većeg broja motoričkih navika deluje se na razvoj motoričkih sposobnosti, što sve može da se ispoljava kroz efikasnije motoričko ponašanje dece.

Motoričke sposobnosti

Od brojni motoričkih sposobnosti, koje se mogu podeliti na bazične i specifične, u radu sa decom razvijaju se i kontrolišu u najvećoj meri sledeće:

• koordinacija (celog tela, u ritmu, brzo izvođenje kompleksnih motoričkih zadataka, reorganizacija stereotipa kretanja),
• brzina (jednostavnih pokreta, reakcije, trčanja),
• eksplozivna snaga (nogu, ruku, trupa),
• agilnost,
• gipkost,
• bazična telesna snaga (dinamička, statička),
• ravnoteža (dinamička, statička) i
• izdržljivost (mišićna, kardio-respiratorna).

Sve navedene motoričke sposobnsoti kontrolišu se odgovarajućim motoričkim testovima.
Pored ovih bazičnih, razvijaju se i razne specifične motoričke sposobnosti putem razvoja raznih motoričkih navika, a raznim sportsko-rekreativnim sredstvima.
Prilikom razvoja navedenih bazičnih motoričkih sposobnosti, vodi se briga o genetskoj uslovljenosti pojedinih sposobnosti, odnosno o mogućnosti veličine razvoja, kao i o vremenu uticaja na razvoj (faze senzibiliteta), kako bi se nivo tog razvoja podigao, a time i duže zadržao, te kasnije odložio period opadanja odgovarajućih bazičnih motoričkih sposobnosti.

Motoričke navike

Motoričke navike (znanja, veštine) razvijaju se primenom:

• aktivnosti za razvoj bazičnih motoričkih navika:
• razna kretanja lokomocije
• vežbe oblikovanja (kontrola držanja tela, sticanje osećaja za pokret),
• manipulisanje raznim objektima (razni rekviziti, lopte);
• igara i raznih aktivnosti:
• elementarne igre,
• sportske igre (bacanja, hvatanja, šutiranja),
• atletske aktivnosti,
• igre i aktivnosti u vodi, na snegu i ledu,
• plesovi,
• vežbanje na spravama,
• štafetne igre,
• borilačke igre i
• terenske igre.

Kao što se vidi, broj i nivo razvoja motoričkih navika (veština) zavisi i od nivoa razvijenosti motoričkih sposobnosti, a forsiranjem nekih navika (npr. Neke sportske igre ili vežbanja na spravama ili neke druge) razvijaju se i odgovarajuće specifične motoričke sposobnosti. Te specifične motoričke sposobnosti, uz odgovarajuću strukturu morfoloških karakteristika (telesne konstitucije), mogu biti dobra osnova za usmeravanje ka nekoj sportskoj aktivnosti u cilju postizanja natprosečnih ili čak vrhunskih sportski rezultata.

Broj i nivo navedenih motoričkih navika kontrolišu se odgovarajućim testovima, vežbama i raznim aktivnostima.

3. PSIHOLOŠKI RAZVOJ DECE

Psihološki razvoj je praćen biološkim i motoričkim razvojem. U prvom planu u radu sa decom vodi se računa o:

1. kognitivnim sposobnostima (inteligencija) i
2. konativnim karakteristikama dece (crte ličnosti).

3.1 Kognitivne sposobnosti

Najviše prihvaćena teorija o kognitivnom (intelelektualnom) funkcionisanju pretpostavlja generalni faktor koji je odgovoran za efikasnost centralnog procesiranja. Tu efikasnost čine regulisanjem i kontrolom:

• perceptivnog procesiranja (čulna opažanja, najviše vidom, uočavanje razlika, kontrasta, nijansi, odnosa i dr.)
• paralelnog procesiranja (istovremena obrada većeg broja informacija, zaključivanje i donošenje rešenja o postavljenim problemima, kao i adekvatne reakcije) i
• serijlnog procesiranja (sukcesivna, pojedinačna obrada većeg broja informacija, te adekvatna reakcija).

Primenom raznih motoričkih aktivnosti u dužem trajanju, a naročito onih u kojima je naglasak na koordinacijiskim problemima i održavanju ravnotežnog položaja, može se u određenoj meri uticati na razvoj generalne kognitivne sposobnosti u periodu koji obuhvata rad sa decom u školici.

3.2 Konativne karakteristike

Modalitet ponašanja dece određen je većim brojem normalnih i patoloških konativnih karakteristika (crta ličnosti). U radu sa decom naglasak se stavlja na utvrđivanje i smanjenje neurotičnog ponašanja. To se radi primenom odgovarajućih vežbi i aktivnosti koje mogu uticati na:

• smanjenje anksioznosti,
• smanjenje inhibitornih konverzija,
• smanjenja preterane agresivnosti,
• povećanje samodominacije i
• povećanje ekstraverzije.

Poznato je da su deca iznadprosečnih koordinacijskih sposobnosti emotivno stabilnija, savesnija, ekstravertnija, samopouzdanija, više sarađuju, veće ego-snage od dece koja imaju slabu koordinaciju.
Promene u konaktivnim karakteristikama prate se na osnovu zapažanja realizacije motoričkih zadataka u kojima je potrebna hrabrost, odlučnost, strpljivost, samokontrola, saradnja i sl.

4. ZDRAVSTVENI STATUS DECE

Zdravstveni status je osnovni kriterijum za uključivanjem dece u rad na razvoju motoričkog ponašanja. Naravno, to je u slučajevima kada su deca bolesna duži vremenski period (obavezno ležanje, zarazne bolesti, razni deformiteti i sl.) Postoji veći broj potencijalno bolesnih stanja kod dece, ali u radu na razvoju motoričkog ponašanja pažnja se obraća na sledeće:

1. status organizma i
2. posturalni status.

4.1 Status organizma

Status organizma dece kontroliše se na prikladan način:

• status kardiovaskularnog sistema - povremenom palpacijom srčanih frekvencija u mirovanju, odmah posle aktivnosti i nakon smirivanja organizma;
• status respiratornog sistema - povremenom pažnjom na disanje tokom aktivnosti srednjeg i većeg inteziteta;
• pojavu nekih manjih infektivnih žarišta – opažanjem ponašanja i koncentracije, te merenjem telesne temparature;
• stanje usne šupljine i zuba – dostavljanjem dokaza roditelja o povremenom pregledu.

Stanja koja profesore navode na sumnju prijavljuju se roditeljima, uz preporuku da se obrate odgovarajućem specijalisti.

4.2 Posturalni status

Posturalni status (držanje tela) kontroliše se u odnosu na:

• kičmeni stub – skolioza, lordoza, kifoza;
• noge – O, X;
• stopala – ravna i ostali deformiteti.

Osim ovih pregleda, obraća se velika pažnja na čistoću tela, odeće i obuće, kao i na higijenske navike dece. Stanja koja se mogu popraviti vežbanjem( stanje kardiovaskularnog i respiratornog sistema i loša držanja tela) popravljaju se od strane profesoraa, uz adekvatan izbor i doziranje vežbi i aktivnosti. Za ostala stanja dece roditelji se upozoravaju i upućuju na odgovarajuće zdravstvene stručnjake.

5. POZNAVANJE I SHVATANJE MOTORIČKIH AKTIVNOSTI

Da bi deca prihvatila i bolje napredovala u razvoju svog motoričkog ponašanja, potrebno ih je upoznati sa:

1. vrednostima motoričkih aktivnosti, igara i sportskih disciplina,
2. načinima bavljenja igrama i sportskim disciplinama

5.1 Vrednosti motoričkih aktivnosti, igara i sportskih disciplina

Deca se upoznaju sa vrednostima:

• samoizražavanja – putem orjentacije u prostoru, savladavanju raznih prepreka na svoj način, izražavajući osećanja i kreativnost putem pokreta i kretanja;
• aktiviranja odgovarajuće muskulature i relaksacije – putem raznih vežbi i aktivnosti, učeći o vrednostima odmora i spavanja;
• socijalizacije – učeći zašto se deca igraju zajedno, kako se deca igraju zajedno, kada se deca igraju zajedno i gde se deca igraju zajedno.
• Razvoju motoričkih sposobnosti i motoričkih navika u procesu rasta i razvoja dece – učeći koje sposobnosti omogućavaju razne aktivnosti u razvoju motoričkog ponašanja.

5.2 Načini bavljenja igrama i sportskim disciplinama.

Deca se upoznaju sa:

• pravilima i terminologijom – učeći razne igre i sportske discipline (u osnovnim oblicima);
• objektima, rekvizitima, osnovnim taktikama – u raznim igrama i sportskim disciplinama, kao i načinima poboljšanja svoje aktivnosti u njima;
• mogućnostima adaptacije, modifikacije i inovacije igara i sportskih disciplina u zavisnosti od potrebe igrača, uslova igranja, kao i razmišljanja o igrama i aktivnostima.

6. STAVOVI I VREDNOVANJE MOTORIČKIH AKTIVNOSTI

Formiranje stavova i vrednovanje motoričkih aktivnosti realizuje se kroz:

• Učenje o sportskom ponašanju:
• vođenje u grupnim aktivnostima( sposobnost za učenje i saradnju, podnošenje pobede i poraza, praćenje i vođstvo, privrženost ekipi);
• poštovanje razlika kod drugih;
• svesnost o bezbednosti drugih;
• razvijanje samokontrole emocija, skromnost i integritet, svesnost o sopstvenoj bezbednosti prilikom vežbanja ili igre;
• Sistem vrednosti prema:
• učestvovanju u sportskim aktivnostima;
• korišćenju slobodnog vremena;
• uticaju sporta i sportskih aktivnosti na okolinu, ponašanje pojedinca i sl.