Poštovani roditelji, u prilogu vam je tekst o sposobnosti pažnje kod dece. Stepen razvoja ove sposobnosti (koja se veoma dobro može razvijati u uzrastu dece obuhvaćene programom i aktivnostima školice sporta) direkto uslovljava uspeh u obrazovnom procesu, da kako i na uspeh i rezultate rada u skolici sporta. Molimo vas da ovaj tekst pročitate on će svakako biti tema naših rasprava na predstojećim sastancima.

Na ovu temu budite slobodni da porazgovarate sa psihologom školice sporta.

PAŽNJA

Pažnja je psihička funkcija koja ima dva osnovna elementa: sposobnost usredsređivanja psihičke aktivnosti na određene pojave, situacije, bića itd. (tenacitet pažnje) kao i sposobnost premeštanja ili pomeranja usmerenosti psihičke energije i aktivnosti s jednog na drugi sadržaj (vigilitet ili budnost pažnje). Oba ova elementa mogu biti izmenjena u smislu njihovog pojačavanja ili slabljenja. Hipotenacitet pažnje je najčešće udružen sa njenim hipervidžilitetom.

U petoj godini života očekuje se dobro voljno usmeravanje vidne i slušne pažnje.

RAZVOJNI PUT

Normalno je da u ranom detinjstvu dete trči i u svemu želi da bude prisutno, a potreba za nezavisnošću dovodi do toga da ne posluša roditeljske zahteve. Zbog toga može biti teško razlikovati u tom uzrastu dete koje je veoma aktivno i ima nizak prag na ljutnju od deteta koje ima problema sa pažnjom sa ili bez hiperaktivnosti. Dete čije istraživanje ima mahniti karakter koji ometa rešavanje i savladavanje problema, čija nesposobnost održavanja pažnje dovodi do prebacivanja s jednog predmeta na drugi bez uključivanja u bilo koji od njih, a čije se suprotstavljanje ogleda u čestim izlivima ljutnje, ima veću verovatnoću da ima problem sa  pažnjom sa ili bez hiperaktivnosti.

Od predškolske dece se očekuje da su dovoljno orijentisana na zadatak da završe ono što su započela i da nadziru ispravnost svojeg ponašanja, kao i da sarađuju u dovoljnom stepenu da prihvataju zadatke koje su drugi zadali, te da učestvuju u aktivnostima sa vršnjacima. Razlike od očekivanog mogu biti deo normalnog razvoja, verovatno zbog privremenih teškoća u prilagođavanju ili zbog temperamenta ili zbog nerealnih zahteva odraslih osoba. Osnovna razlika prema poremećajima leži u težini, učestalosti, pervazivnosti i hronicitetu problematičnog ponašanja.

Do školskog uzrasta standardi za samokontrolu, orijentisanost prema zadatku, vlastito nadziranje odgovarajućeg i neodgovarajućeg ponašanja i saradnja u porodici i vršnjačkoj grupi u dovoljnoj meri su jasni da se napravi razlika između normalnih varijabilnosti u ponašanju i poremećaja pažnje sa ili bez hiperaktivnosti. Stoga perzistirajući sklop ponašanja –dezorganizovanost i nemogućnost ispunjavanja svakodnevnih aktivnosti kod kuće i u školi, neprijateljsko ponašanje u učionici i prema vršnjacima – znači ozbiljna sumnja na psihopatologiju. Tu decu karakteriše nemogućnost da preuzmu odgovornost, roditelji moraju da nadgledaju samostalne aktivnosti (odevanje, kupanje), imaju izlive besa i pokazuju opštu nezrelost.

Međutim pojedinačna ponašanja, kao što je protivljenje u svakodnevnim aktivnostima kod kuće i tuča u školi, mogu predstavljati samo usputne pojave tokom normalnog razvoja deteta.

DEFICIT PAŽNJE SA ILI BEZ HIPERAKTIVNOSTI (ADD/ADHD)

POJAM:
ADD/ADHD su skraćenice za attention deficit disorder-attention deficit hyperactivity disorder.

UČESTALOST:
Po novijim istraživanjima u SAD-u od 7 – 10% dece uzrasta 5 -18 godine ima dijagnozu ADD il ADHD. Poremećaji pažnje se sa većom učestalošću javljaju kod dečaka (3: 1 u odnosu na devojčice). U Srbiji ne postoji statistika na većim uzorcima koje bi nam ukazale na zastupljenost ovog problema. Ako bismo procenu pravili na osnovu opisa ponašanja dece od strane nastavnika, došli bismo do zaključka da su poremećaji pažnje kod dece i omladine u Srbiji prisutni u većem procentu (20-30%).

OSNOVNE KARAKTERISTIKE:

1. Selektivna pažnja i memorija: od hiper-fokusa na stvari koje ih interesuju – do izrazite nepažljivosti kada su u pitanju sadržaji koji nisu njima lično interesantni; ako im se nešto ne prenosi na stimulativan način koji će sprečiti osećaj dosade, stvar je propala, potpuno su odsutni, nemoguće je da se fokusiraju na dosadne stvari; kada su hiper-fokusirani ne čuju šta se oko njih dešava, ne odgovaraju na pozive, reaguju besom ako su prekinuti; selektivna je i memorija, oni zapamte stvari koje većina dece ne zapamti; periodi koncentracije su kratki (obično prelete preko teksta kada čitaju), isprekidani, proređeni; teško mogu sama da održe pažnju (5-15 min.), potrebno im je stalno nadgledanje i potsticanje.
2. Pometenost, rasejanost: dete mogu omesti potpuno nebitne stvari, jer ne razlikuje bitno od nebitnog; često će započeti veliki broj aktivnosti, ali neće dovršiti ni jednu; nesposobni da postave prioritete i da ih stalno imaju na umu; ometaju ih i spoljašnji (npr.muva koja proleti) i unutrašnji podsticaji (bujica ideja, misli, sećanja).
3. Impulsivnost: deluju pre nego što razmisle; dete sprovodi ideje koje mu naprasno padnu na pamet; ne moraju biti ’’nevaljala’’ ili agresivna po prirodi, ona nemaju lošu nameru, već ne povezuju akciju sa posledicama koje iz nje mogu da proizađu; neoprezni su, osećaju se loše zbog nevolja; sklonija su povredama, zaboravljanju, gubljenju i lomljenju stvari; jako im je teško da odlože zadovoljenje neke potrebe, da sačekaju da negde dođu na red, da sarađuju, da dele stvari; nepredvidivi su, svašta im može pasti na pamet i to će uraditi; lažu impulsivno da bi se izvukli iz neprilike, usmerena na zadovoljenje potrebe; ne proveravaju rezultate, napišu prvo što im padne na pamet (starija deca); odgovaraju impulzivno kada ih nastavnik ne pita, bez podizanja prstiju; nemaju strpljenja da saslušaju; radoznala su, a to može biti opasno u slučaju kada zakaže sposobnost samozaštite.
4. Hiperaktivnost: problem je u tome što su hiperaktivna deca aktivna u neprikladno vreme i u neprikladnim situacijama (u učionici, kada treba da slušaju i uče, za vreme ručka, na nekoj priredbi); njihova aktivnost je nesvrsishodna.

# Kriterijumi za poremećaj: Simptomi moraju biti prisutni u dve ili više situacija (npr. u školi, kod kuće, prilikom poseta rođacima), da počinju pre 7. godine, da je prisutno više simptoma, da traju najmanje 6 meseci, da su izraženi u toj meri da su neprilagođeni i nisu u skladu s razvojnim stupnjem.

UZROCI ADHD

Postoje različite teorije o mogućim uzrocima ADHD, ali ’’istraga je još u toku’’. Neke studije ukazale su na povezanost ADHD sa sledećim faktorima:

1. Štetne materije (konzumiranje cigareta i alkohola od strane majke u u trudnoći, prisustvo olova u okruženju deteta)
2. Povrede glave u malom procentu
3. Dodaci hrani (aditivi, rafinirani šećer)
4. Genetika (u porodicama dece sa ADHD oko 25% rođaka takođe ima ADHD)

# U literaturi vrlo retko se navodi veza između ADHD i sredinskih faktora ili načina podizanja i vaspitavanja deteta. Takođe nešto ređe se roditeljima skreće pažnja da bi trebalo da obave medicinske preglede i eliminišu fizičke uzroke. U ovom slučaju ipak ću se usuditi da kažem da problem sa pažnjom može biti u nekoj vezi i sa sledećim faktorima: bolest deteta, trenutne prehlade, ali i drugi fizički uzroci (obavezno treba proveriti vid i sluh, da li postoji neki endokrinološki problem, alergije, obaviti neurološki pregled itd), nedostatak sna, glad, pogrešna ishrana, kućna disciplina, preteški ili prelaki zahtevi roditelja, roditeljski stavovi (npr.’’ne moraš da se trudiš da to završiš, uživaj ili radi nešto samo dok uzivaš’’), neposvećenost detetu (daju nalog da nešto dete uradi, a ne proveravaju da li je to dete uradilo u nižem uzrastu, dakle nadzor, a ne kontrolišući, negativan odnos), dosledno ponašanje u porodici, ponašanje odraslih koji predstavljaju modele deci (započnu više poslova, a nijedan ne završe, stalno nekud žure), stepen motivisanosti deteta za datu aktivnost u određenom trenutku itd.

DIJAGNOSTIKA - ZA RODITELJE:

1. Ne dajte olako ’’dijagnozu’’ svom detetu
2. Popunite Upitnik koji ćete dobiti od stručnjaka
3. Prikupite informacije o vašem detetu od drugih značajnih osoba (nastavnik, komšija, rođak itd.)
4. Otkrijte u čemu je vaše dete posebno
5. Pratite i analizirajte promene (koje se odnose na problem)
6. Potražite profesionalnu pomoć (pedijatar, neurolog, dečji psiholog i psihijatar koji su edukovani za tu problematiku)

TRETMAN

Lekovi – psihostimulansi nemaju trajno dejstvo. Ono prestaje kada prestane upotreba leka. Lekovi ne leče ADD/ADHD već samo umanjuju simptome. Neophodni su određeni edukativni postupci, tehnike i saveti oko: tehnika nagrade i kazne, kućne discipline, pomoći u učenju, hobija, načina ishrane, strukturisanja vremena, grafomotornih vežbi i vežbi pažnje, te načina razvijanja radnih navika; vežbaju se tehnike kontrole besa, tehnike modulacije i modifikacije ponašanja, vežbe fine motorike, čitanja, pisanja, tehnike učenja, učenja socijalnih veština; neurofidbek (trening samoregulacije moždanih talasa).